Крајина, избрисано брисање једног народа
Слободан Деспот
Од 4. до 8. августа 1995, хрватска војска је с америчком помоћу очистила непокорну Крајину од њеног вековног српског насељења. А да међународна јавност о томе, малтене, није ни чула.
За свега четири дана, четврт милиона људи је изгубило све што је имало. Сви путеви кроз Босну до Србије били су закрчени тракторима и приколицама са избеглицама и њиховим убогим пртљагом. Збегове су решетали из авиона. На хиљаде људи је погинуло и нестало. И нико, сем њихових ближњих, није их жалио ни оплакивао.
С тачке гледишта голих чињеница, то беше најзамашније етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Но то није допрло до свести западних народа, непрестано кљукано сасвим супротном причом, бајком о Србима расистима и нацистима, дебелом лажју скованој у англосаксонским ПР-агентурама. При таквом прању мозгова није било места за противречну информацију: да они које вам непрестано оцрњују као зликовце могу бити и жртве.
Хрватски председник Туђман, који је славио нестанак Срба са овог поднебља умро је мирно, с почастима. Два хрватска генерала су суђена у Хагу, и пуштена — и то је све. 4. август се слави као државни дан победе. Улице и тргови Хрватске и даље носе имена људи чија се заслуга своди на то да су мрзели суседни народ. У коров и даље зараста земља некад препуна живота, која је служила као бедем Европе пред османском најездом и која је — између осталог — свету дала једног од највећих генија човечанства — Николу Теслу.
Победници су до те мере били цинични и дрски да су покушали (и још покушавају) да присвоје ту светлу научну легенду, иако је Тесла био син српског православног свештеника, и иако су његове обе породице десетковане за време геноцида почињеног у НДХ између 1941. и 1945.
Већ тада је хрватски нацизам, као авангарда источноевропских нацизама који и данас цветају, уживао сва могућа покрића. Усташке вође су „ексфилтриране“ к америчком континенту преко Ватикана, Шпаније или Швајцарске. Њихов savoir-faire (умеће) је драгоцен, моћи ће још да послужи. Добро јутро независна Хрватско 1991, с непокајаним и гордим усташама. Добро јутро Украјино 2014, с парадама и кукастим крстовима под носом европских функционера… Све се понавља, па и речи: Украјина и Крајина, исти топоним, који означава границу.
Управо, тада смо прешли границу, но још нисмо знали какву.
Избрисаном брисању Крајине посветио сам свој први роман, Мед (2014). Намерно сам га укотвио у конкретне судбине обичних људи, оних који само трпе, и оставио „велику историју“ да служи као позадина људским драмама које су понекад и трајније и болније за оне који их проживљавају него сам рат. Несумњиво је захваљујући таквом избору перспективе роман освојио француске издаваче и публику. Књига је објављена у престижној „белој“ едицији код Галимара, добила низ награда, појавила се и у џепном издању. Мед је чак доживео привилегију да уђе у средњошколске лектире.
Но ту исту (у основи истиниту) причу могао сам да преместим и у другу перспективу. Да покажем, на пример, колико је перцепција света и стварности, али и моралних вредности на Западу условљена медијским апаратом. Да осликам оно чега сам и сâм, у оно доба, био забезекнути сведок: дебело незнање, надменост, кокошију глупост и исквареност већине западних новинара — а под њиховим скутом и свих оних подобних дипломата, „научника“ и политиканата. Могао сам се чак потрудити — а то би било најтеже — да забележим оно очајање које ме је тиштило усред друштва масовно залуђеног, и још понајвише у „образованим“ круговима, политичким бајкама којима би се и мала деца смејала.
Могао сам (а одагнао сам то искушење) да ту епизоду претворим у алегорију оног дубоког грозоморног зла које од самог почетка чучи у цивилизацији рођеној на развалинама Западног римског царства, с њеном безмерно високом представом о себи и одговарајућим презиром према свему што није она, према „варварима“ који се у сваком тренутку могу поробљавати, на силу покрштавати или истребити, под условом да се нађе добар алиби. Да раскринкам тај поремећени, сулуди поредак који је претендовао да потчини политику моралу а само успео да изопачи морал. Но историчар и психоанилитичар Пјер Лежандр (Pierre Legendre) — у књизи Оно што Запад не види од Запада, између осталог — је тај мртви (двоструко мртви) угао западне свести описао много боље него што бих ја умео. А шта бисмо још могли додати Легенди Великог инквизитора Достојевског? Колико су вас већ пута прозорљиви умови (Достојевски, али и Блез Паскал, Дикенс и многи други) одвраћали од тих лажно доброћудних архијереја који вас држе под јармом у име „вредности“ и догми у које ни тренутка нису веровали? Како још можете да им верујете, чак и кад вам термометар показују?
Наравно, да је писан из таквог угла, мој роман о трагедији Крајине не би био тако лепо дочекан у Француској — с изузетком „просвећених“ кругова. Не сме се галамити у соби с болесницима, шапуће се, тапше им се рука, теше се туђим недаћама. Каткад сам зажалио што нисам био свирепији. Но откад смо пропали у ковидеменцију, која је пре свега заразила западни свет, више ме то не копка. Људождер из бајке већ прождире сопствену децу(1). Поданици белгијског краља схватају шта значи бити третиран као Црнац из Конга(2). То јест, не баш сасвим, не још.
Знање се стиче само кроз искуство, и уочавање да им је Тата чудовиште биће за Људождерове ћерке болно, историјско и нужно отрежњење. Ако га преживе.
- Слободан Деспот, Кострома, 4.8.2021. Првобитно објављено на француском (Antipresse 297, 8.4.2021). Ауторски превод.
НАПОМЕНЕ
- Ради се о чувеној бајци Палчић Шарла Пероа, у којој мали Палчић спасава себе и братију од џина људождера тиме што га лукавством наводи да пождере сопствене ћерке.
- Белгијска колонизација Конга истиче се као нарочито сурова. Тако и репресија анти-ковид демонстраната у Бриселу, уз помоћ полицијске коњице и других непримерених средстава.
